Атељe:
Ако се сећањем осврнем далекој 1968. години, жељи и оном снажном набоју за ликовним изразом, када се присетим са колико сам елана издигнут, градио троножац метални, први штафелај, за њим у дворишту, испред куће, пред мајком, осетих мирис ланеног уља и четку на платну што лакоћом клизи по белој, узвишеној и свечаној површини.
- Зар је то атеље?
Присећам се сликања. Милица и ја у изнајмљеним становима за кухињским столом, на кревету, поду, пред очима, користољубивих станодаваца.
- Зар је то атеље?
Сећам се сликања по забитима, теренског рада, у кафанама, парку, атару, обали канала, или реке.
- Зар је то атеље?
Игор и Татјана рођени у туђим кућама, омамљени мирисом боје, пружаше руке ка оловци и први корак стази којом Милица и ја ходисмо. Заједнички, уз нас ствараше слику од изложби. Коцкицама тог мозаика, грађену у строју хорди надолазећих "уметника".
- Зар је то атеље?
Данас под кровом западне стране дома нам, у хладу разлистале крошње очевог ораха, почива и блиста атеље са погледом на плавет ведрог дана. У њему су к`о књиге сложене слике, белег времена, протеклог у трену, забележена осећања шареним записом.
- Зар је то атеље?
Да! Јесте! То је оно Свето место сликарево, где се може осамити и препустити пловидби кроз недоречене светове. То су његове тајне и љубави, у исто време. У њему се ствара име, што се атеље "М И Р И Ћ", зове.
Миливој Мирић
Породицу Мирић можете пронаћи у бројним каталозима, написима угледних историчара уметности, у енциклопедијама и лексиконима југословенске и светске наиве, можете их наћи у књигама утисака европских, светских и домаћих галерија, у градским и општинским аналима диљем бивше Југославије, али најбоље их је потражити и пронаћи у њиховј кући у Бечеју. И то из два разлога: први је што то одавно није обична кућа, већ алхемијска лабораторија једне, уметношћу надахнуте породице, један чаробан простор који је постао нераскидиви елемент и заштитни знак феномена Мирић, а други је тај што је Кућа, Огњиште, Дом - како хоћете - оно духовно исходиште из којег је све кренуло и у које се све вратило на волшебан начин.
Иако на фасади, са предње стране, стоји табла са натписом Галерија Мирић, приметићете врло брзо , по уласку у кућу, да није све за излагање људском погледу и знатижељи, не након ових бурних времена у којима су многи постали злобнији, завиднији, несрећнији. Свима знани унутрашњи склад ове угледне бечејске породице некако је последњих година из простора јавне транспарентности повучен у тишину дома, склоњен међу зидове куће као што се породични накит, брижљиво и ћутке, одлаже на најскровитије место, у таму какве старе шкриње и износи на увид само одабранима, само онима чије се срце немашкарава, како би рекли стари Дубровчани.
Тако је Кућа Мирићевих, како је ми Бечејци са поштовањем зовемо, за саме укућане постала онај симбиотички простор за којим трага свака људска душа; реалан простор живљења и мистички простор стварања. Ту се, као у староставним ренесансним радионицама, мешају мириси глине, сушеног дрвета, мириси боја, лепка, тканине, ту се ваја, слика, ради дуборез, праве прелепе керамичке фигуре, а кад све утихне записују се утисци са бројних путовања , у реч претаче оно што се сликом и кичицом не може исказати.
Иако спојени у једном креативном напору, сваки од чланова породице има свој стваралачки рукопис, своју личну путању од првих својих радова до данашњих дана, своју еволуцију и свој однос према свету виђеним специфичним унутрашњим, стваралачким оком.
мр. Зоран Суботички, април 2000.
